Milovan DeStil Markovic - Zestoki

Intervju: Ljiljana Tadic

Stekli ste klasicno obrazovanje kao akademski slikar. Sta vas je navelo na prosirene medije i performans?
Jos krajem sedamdesetih godina XX veka na Akademiji sam se druzio sa Vesom Soviljem,  Zdravkom Santracom i Miloradom Vujasaninom. Svi smo studirali na Akademiji, a u slobodno vreme razgovarali o umetnosti. Jos tada, na trecoj godini kod Zorana Pavlovica, osecao sam nemogucnost (klasicnog) slikanja, koje se tada favorizovalo na Akademiji, nemogucnost takvog pristupa slikarstvu i umetnosti da mi ponudi siri prostor delovanja i izrazavanja mog vremena. Moja tadasnja potreba za savremenim misljenjem i izrazavanjem navela me je na koriscenje i ostalih medija. To me je kostalo, bio sam prvi u istoriji Akademije koji je izgubio godinu posto nisam dobio Petrovicev potpis, a pre svega, zato sto nisam pratio plan i tradicionalnu slikarsku skolu. Naravno, toj profesorovoj odluci pomogla je i informacija u vezi s nasim protestom (Sovilj, Santrac, Vujasanin i ja), tj. postavljanja tepiha – staze (koju sam uzeo iz moje sobe studentskog doma na Karaburmi, gde smo svi ziveli) ispred Kulturnog centra Beograda, u vreme otvaranja izlozbe Milica od Macve. Naravno, kasnije, posle izlozbe Osamdesete u Salonu Muzeja savremene umetnosti i dolazak svih nas u galeriju SKC, gde smo mogli da budemo aktivni i aktuelni, produbio je moju potrebu za necim sto je vise od slikanja. Tu sam sreo neke umetnike kojima se to isto desilo deset godina ranije: Nesu Paripovic, Eru Milosavljevic, Rasu Todosijevic, Zorana Popovica i druge. I mojoj generaciji bilo je tesko da opet probija isti led na tadasnjoj akademiji. Kasnije su u SKC dosli Vlasta Volcano Mikic, Vesna Viktorija Bulajic, Miroljub Mima Marjanovic, Mileta Prodanovic, Mrdjan Bajic, Maja Tanic, Smilja Kudic i drugi. Medjutim, Vlasta i ja se nismo mnogo akademski ili avangardisticki ponasali, vec smo se u to vreme druzili s nasom generacijom New Wave muzicara i mladih grupa. Tada je bila opsta navala novih samosvesnih momaka i devojaka, termin samosvesni je bio vazan.

Tada se javlja grupa Zestoki? Otkud tako nesto?
Apsolutno, vreme je bilo za tako nesto. Naravno, u to vreme nije mi na pamet padalo da se zatvorim u atelje i da kicicom slikam neki moj i samo moj svet! Izasli smo iz takvih prostora. Tada sam sproveo akciju Svetski dan umetnosti:

Spomenik umetnosti, kada sam stajao sest sati na pijedestalu ispred Beogradjanke, gde se okupilo mnogo novog sveta. Onda smo prve akcije imali u medijima. Ja sam poceo da pisem za Zum Reporter pod pseudonimom De Stil Markovic (moj deda je pekao rakiju, zvali su ga Destilacija) a ceo PR (foto i scenu) radila je tada izmisljena grupa Zestoki. Ja sam tada inscenirao neka desavanja, pa pisao o njima kao da postoje, a zatim je grupa Zestoki foto-dokumentovala kao prilog istinitosti stvari. U to vreme smo Vlasta Mikic (sada Volcano) i ja poceli intenzivno da se druzimo. Vlasta je bio gradski momak i voleo je zezanje kao i ja. Tu se nasao i Goran Vejvoda, legendarni i prvi DJ na Akademiji. Ne sme se izgubiti iz vida da se svi druzimo i da u isto vreme deluju i Decaci (kasnije Idoli), Dragan Papic, Disciplina kicme, Elektricni orgazam pa D’boys (fenomenalni duo), ljudi iz casopisa Izgled, i tada mlada Ekatarina, Baby Dol (Dragana), Zli vuci, Bezobrazno zeleno. Ne mogu sve da nabrojim, samo znam da je u gradu postojalo vise od 50 malih bendova. Znaci, mi smo se obreli na ulici (obicno ispred Papagaja) vozili se u konvojima po zurkama, pravili u tadasnjem zargonu desavanja. Svako desavanje pomalo je imalo ukus umetnickog. Nista nije bilo nekontrolisano. Mi smo bili svesni da je svaki trenutak naseg prisustva bio jedno umetnicko delo. Svaki parti je bio pripreman kao umetnicko delo. Mogu vam reci da desavanja u Njujorku ili Berlinu nisu bila ispred nas, verovatno zato sto smo bili samosvesni – nismo kopirali. Medjutim, stvorila se velika potreba za nekim prostorom koji ce sve nas moci da okupi. To nije mogao biti SKC zbog infrastrukture i instutcionalnosti (postojao je vratar). Mi smo videli da u podrumu Akademije ima neki strasan prostor. Vlasta i ja (tada jezgro Zestoki) dogovorili smo se da sakupimo studente Akademije, svi su nosili bradu, mozete da zamislite kako je bilo tesko te ljude sakupiti? Kupili smo gajbu piva i pozvali studente da dodju na glasanje. Na tom sastanku smo morali da izaberemo predsednika studenata, gde sam ja predlozio Vlastu, zatim smo izabrali predsednika kluba (koji jos nije ni postojao) pa je Vlasta predlozio mene. Sve je to zapisnicar zabelezio i klub je postojao na papiru, u realnosti jedna rupa. Nema se love. Napravili smo takvu okolnost (sto je opet velika prica) da nam Univerzitet umetnosti da novac pod uslovom da budemo njihov klub. Medjutim, na samom pocetku mi raskidamo s omladinskom organizacijom Univerziteta umetnosti (zamislite, omladinskom organizacijom!). I tako je klub koji smo mi svojim rukama renovirali ostao pri Akademiji. Pozivali smo nase drugare da pustaju muziku, donesu opremu (tada skromnu) i onda ustekamo sve u struju i krenemo. To je bio stvarni pocetak Akademije i Zestoki. Svi su ucestvovali u zestokim desavanjima.

Zestoki je bio svako ko je bio samosvestan. Klub je postao mesto okupljanja i prestiza. Tu su dolazili muzicari, novi umetnici, pesnici, performeri, dizajneri i fotografi, arhitekti. Klub je bio multimedijalno mesto, tu se svako mogao da svira ili peva, recituje, ima performans, prica, cita, izlaze, ili nista ne radi. Mi smo nase umetnicko iskustvo delili s drugima, pravi sklop arta i urbanog zivota. U isto vreme se na televiziji u emisiji Petkom u 22 emituje program TV galerija, gde Vesna Viktorija Bulajic, Vlasta i ja radimo ambijente i vise video radova. Hteli smo da otvorimo na Akademiji radio i TV stanicu, ali nam gradske vlasti i dekanat nisu dozvolili. steta! U to vreme izlazemo u Minhenu, Diseldorfu, Becu, Rimu, Parizu. U SKC dolaze studenti iz Diseldorfa i Minhena, druzimo se, odlazimo kod njih u posetu itd. U 28. godini dobijam nagradu Oktobarskog salona 1982, pa Politikinu nagradu Vladislav Ribnikar 1986. godine.

Sada zivite u Berlinu. Gde ste zapoceli karijeru?
Ako bih govorio o tome gde sam zapoceo karijeru, onda bi trebalo da ponovim sve ono sto sam vec rekao. Karijeru sam poceo u Beogradu, a u Berlinu sam nastavio karijeru. Uvek sam imao u vidu Beograd, posto sam uvek voleo i volim Beograd i velicinu grada, ne fizicki, vec mentalno. Zapadni Berlin je bio slican Beogradu, izmedju Istoka i Zapada, samo mnogo povoljniji. Cudno zvuci? U Berlinu, na primer, nisam morao biti prvi koji je okupirao kucu – stan, vec je bilo normalno uci u praznu staru fabriku i ceo sprat koristiti kao atelje. U Beogradu je svaki prostor bio skup, tri puta skuplji nego u Berlinu. Secam se kako sam okupirao deo vojne zgrade dole kod stare berze, kod hotela Bristol. Par mojih prijatelja arhitekata, Music i ostali iz grupe MEC, tu su imali svoj biro. Probio sam vrata u zidu i iz njihovog biroa ulazio u mozda najveci atelje tog vremena. Tu smo i snimali spicu za TV galeriju sa Borisom Miljkovicem. U Zapadnom Berlinu – pravim distinkciju izmedju Zapadnog i Berlina sada – vladala je super atmosfera u oblasti produkcije. Tu se produciralo i posle plasiralo u Zapadnoj Evropi. Secam se da sam sa 100 DM dosao u Zapadni Berlin, vozom kroz Istocnu Evropu, kao kroz tunel, a na madjarskoj granici psi ispod voza i kontrola svih mogucih prostora u kupeu da se neko nije sakrio. Kada sam se priblizavao Zapadnom Berlinu video sam svetlo, sto znaci da je izmedju Beograda i Berlina bio potpuni mrak. Vidite, danas je sve to nestalo. U Berlinu, Evropsko ostrvo, saradjivao sam prvenstveno sa Deutsche Akademische Austauschdienst, Rene Blokom, umetnicima okupljenim oko DAAD, kao i umetnicima koji su gostovali u Berlinu. Mnogi su postali moji prijatelji.

Na kojim ste manifestacijama izlagali posle odlaska iz Beograda?
Moglo se izlagati i na Zapadu i na Istoku, severu i jugu. Ja to zaista mislim, izlagao sam svuda po Skandinaviji, u Poljskoj i Ceskoj, Slovackoj kao i u Jugoslaviji. Ostale balkanske zemlje otkrio sam kasnije, a na Zapadu sam izlagao sve do SAD i Brazila. Kasnije, padom Zida, vise sam putovao po evropskom istoku i Dalekom istoku. Privlacila me razlicitost i novi prostor, ponekad imam osvajacke potrebe! U Berlinu sam nastavio prijateljstvo sa Bojanom Pejic, koja se nastanila u Berlinu. Posle pada Zida sa prijateljima sam radio na programu i osnivanju Kunst-Werke Instituta za savremenu umetnost, gde su mnogi mladi umetnici dolazili. U gradu je bila akumulirana neverovatna energija kada je rec o promenama i zelji za necim novim. citav grad se menjao. U Berlin su dolazili umetnici i sa Istoka i sa Zapada, jer je bio povoljan za zivot i dobar za pocetak. Devedesetih godina XX veka su se odigrale velike promene u Berlinu i Nemackoj. Sto se tice manifestacija na kojima sam izlagao, nabrojao bih neke vaznije: Venecijansko bijenale medjunarodna selekcija Aperto, Berlin 37 soba, Hamburger Bahnhof, PS1 Muzej u Njujorku (prva izlozba berlinskih umetnika posle pada Zida), u Hamburgu na Bijenalu mira, u Sarland muzeju u Sarbrukenu, u Lodju u poznatom Muzeju umetnika, u Stokholmu u Muzeju moderne umetnosti, u Japanu u Muzeju savremene umetnosti u Kumamotu, Bijenale u Istanbulu, trijenale u Nju Delhiju, Bijenale u Sao Paolu itd.

Da li vam je vazno da odrzite kontakt u Beogradu, i kakvu ulogu igra privatna inicijativa?
Apsolutno, ja sam i u najteza vremena ovde doziveo embargo na izlaganje. U teska vremena za  tzv. nezavisne medije u Beogradu trudio sam se da pomognem, jer mislim da informacija mora imati dve strane, jednu pozitivnu i jednu negativnu – nije jednoobrazna. Iz razloga sto mislim da je informacija put ka savremenom, imao sam veliku potrebu da tako nesto i pomazem privatnom inicijativom. Secam se kako smo prebacivali radove iz Berlina za Beograd davne 1996. godine, kada je sve bilo kontrolisano, koliko je truda galerija Zvono ulozila da bi realizovala izlozbu Prototipovi. Dok sam se dogovarao s Miroljubom Mimom Marjanovicem, prijateljem Zestokih iz osamdesetih godina XX veka, rekao sam mu da zelim da postavim izlozbu, ali u privatnom aranzmanu, nisam hteo da imam direktne veze s tadasnjim rezimom. Meni je vrlo vazna privatna inicijativa. Bez privatne inicijative nema savremene umetnosti, sve drugo je drzavna umetnost.

Poznato je da diktatorski sistemi unistavaju individualne slobode, a i samim tim slobode umetnika, jer se savremena umetnost zasniva na individualnim slobodama umetnika. Privatna inicijativa je rad na duge staze, prijateljstvo, i poznanstvo. Sistemi i vlast su u permanentnom prelazu, ali privatna inicijativa ostaje. Takodje, neumetnicki deo mog zivota zavisi od privatne inicijative, ja odrzavam stalne veze s mojim prijateljima i u Beogradu, i u Njujorku, i u Japanu. Kada sam u Beogradu slavio rodjendan posle 17 godina odsustva moji stari prijatelji su dosli u galeriju Zvono. Bilo je emotivno, no nisam osetio da smo ostarili. Posto sam samostalan i firma za sebe, zavisim iskljucivo od licnih kontakta. I ovaj projekat Beskucnici je proizasao iz privatne inicijative i bio realizovan samo na privatnu inicijativu Borke Pavicevic i jos nekoliko prijatelja. U zemljama trzisne ekonomije vrlo je vazna privatna inicijativa. Uopsteno receno, skoro svaki umetnik je privatnik osim ako nije drzavni umetnik. Ja se uvek trudim da odrzim kontakt sa mestima gde sam izlagao, upoznam neke nove prijatelje, pa i Beograd je takvo mesto. Zasto da izgubim tako nesto? Takodje, uvek odrzavam kontakt s mojim roditeljima i posecujem ih svakog leta. Jos nesto sto se tice privatnih interesa i inicijative, vi znate da skoro svaka fondacija ima osnivaca i finansijera – da se ne vracam u vreme Ilije Kolarca i drugih dobrotvora i podrzavatelja tada moderne kulture u Srbiji. Takve inicijative su nosaci visestranosti i obrazovanja pojedinih drustava. Prema tome, treba apelovati na nove bogate u Srbiji da se opismene i postanu samosvesni, ulazuci deo sredstava u fondove za savremenu umetnost, savremeni zivot, ako zele da uspemo u aktuelnom vremenu. Ziveti u vremenu sada je apsolutna premisa svakog ko zeli nesto da postigne. Kao primer naveo bih moj slucajni susret s jednim americkim kolekcionarom, koji mi je pomogao sponzorisuci jednu veliku kolicinu karmina i ostalog make-up materijala za moje radove. Gospodin Learsy, Amerikanac, kolekcionar savremene umetnosti, otvorio mi je vrata njegovog koncerna kako bi me obskrbio materijalom za moj rad, bez nekog protivvredosnog uslova!? Zar to nije za pohvalu i primer, tada je jedan osredniji karmin kostao i do 30 DM, a za jedan rad je bilo potrebno i 100-150 karmina. Takvih primera ima mnogo.

Sada bih vas pitala nesto konkretno iz vase umetnicke prakse. sta za vas znace pojmovi lice, lik, portret?
Odgovor za to pitanje iziskuje vise od intervjua. Za to je potrebna knjiga. Moja celokupna umetnicka praksa je posvecena licu. Znate kako, ja sam negde kraj osamdesetih godina XX veka, u periodu prelaska u Berlin, video kao moj pocetak intenzivnog bavljenja licem. Kako se to desilo? U periodu pre i posle 1986. godine (u vreme kada sam dobio Politikinu nagradu) intenzivno sam se bavio podlogom, osnovom za nesto sto ce doci kasnije (na to). Citav period osamdesetih godina XX veka i mojih bitumensko-zlatnih slika predstavlja osnovu za ono sto danas radim – moji prvi oreoli, serije oreola, olovni oreoli itd. Devedesete godine XX veka predstavljaju pocetak razvoja jednog ciklusa koji sam nazvao Prototipovi, sto u tehnickom jeziku znaci prvi proizvod dok u starogrckom znaci prvi. Obicno je tim pojmom oznacavana pojava Hrista kao deteta – prvi (protos). Ja sam poceo da koristim te dve podudarne terminologije da bih objasnio da je, u stvari, stvaranje – stvaranje prvog, originalnog, jedinog. U to vreme, 1988, poceo sam da se bavim necim, a nisam ni sam znao kako to nesto izgleda. Za jednog umetnika je vrlo vazno da otkriva kako nesto izgleda. Nekoliko godina sam se bavio Prototipovima, nesto od toga je 1996. godine bilo izlozeno u galeriji Zvono. Pocetkom osamdesetih godina XX veka otkrio sam neke sudbonosne detalje za moj dalji rad. Tacnije, otkrio sam da sam studirao Lik-ovnu akademiju i da sam u osnovnoj skoli imao lik-ovno obraz-ovanje i da je obraz-ovanje apsolutno vazna premisa u opstanku i nadgradnji. Shvatio sam da u srpskom jeziku postoji toliko reci semanticki povezanih s licem ili obrazom, koliko postoji u engleskom za internet. Shvatio sam da je srpski jezik jezik lica. Nije bez smisla da u srpskom kazemo likovno obrazovanje, dok je u engleskom to vizuelno obrazovanje. U nemackom i engleskom jeziku, na primer, postoji mozda nekoliko pojmova kojima se lice moze opisati. Koliko reci za sneg postoji kod Eskima? I koliko se reci u srpskom poput: u-lica, lic-nost, od-lican, pri-lican, pres-lica... (postoji oko 400 reci) odnosi na pojam lice? Sve te reci vode poreklo od pojmova lice i obraz. To povezujem s opismenjavanjem i ikonograficnoscu staroslovenskog jezika. Takvo otkrice, koje nisam mogao naucuti na Likovnoj akademiji, navelo me je da se malo vise pozabavim likom, izgledom. Prvo sam poceo da trazim savremeni lik, predstavu, ob-lik necega sto ce biti verodostojno. Posle duzeg vremena pronasao sam jednu nedodirnutu oblast: make-up ili srpski – sminka. Radije koristim englesku rec koja

podrazumeva aktivnu ulogu make = praviti i up = gore, dok sminka ima jedinu konotaciju – kamuflazu. Odjednom se razastrlo polje kozmetike i etnologije. Otkrice maski i ritualnog farbanja lica i tela bila je svakodnevna stvarnost za plemena u Africi, Australiji, kao i samana u tundri. Znaci, oblikovanje, prepariranje i rad na licu (a i telu) je jedan vrlo postojeci i prisutan element u svakom drustvu i zajednici. I liturgija je rad na licu i obraz-ovanju. Sta bi bio Japan bez bhutto sminke i Kina bez opere, Englesku ne mozete ni da zamislite bez olovnobelog pudera, Indiju bez crvene tacke na celu, Aboridzine bez crteza po licu i telu, a o Africi i da ne govorim. Zamislite moderan svet, Volstrit, bez sminke? Zemlja se ne bi okretala oko svoje ose, i ne bi bilo seksa. To me je navelo da se bavim licem.

Kako je doslo do tog otkrica?
Pa posle vise vremena provedenog u mukama, kako predstaviti, naslikati nesto sto ne postoji, desilo se nesto jednostavno. U stvari, ja sam znao sta necu, nisam hteo da crtam, slikam lice, portret onako kako je istorijski bio prikazivan. Ja sam znao kako je to kroz istoriju prikazivano: od Leonarda do Vorhola, ali to nisam hteo, hteo sam nesto savremeno, a nisam znao kako to izgleda. No jednom prilikom, u jednom baru u Berlinu, slucajno prolazeci pored zenskog toaleta, videh jednu zenu kako ispred ogledala nanosi karmin na usne. To vece, a bilo je kasno, rekoh, pronasao sam, pronasao sam pocetak, to je bilo prvo svetlo. U tom momentu otkrio se citav svet ogledanja. Ja sam takve prizore gde se devojke karminisu ispred ogledala prethodno video hiljadu puta (kao i vi), ali to je bio trenutak spoznaje. Kasnije sam se sve vise bavio tim fenomenom, istrazivao sam razna etnicka podrucja i koliko etnologija, geografija, religija ili vremenske prilike mogu da uticu na ten i make-up u jednom drustvu, drzavi, geografskom predelu. Znate, to je kao baviti se ljudskom rasom iz potpuno druge perspektive. Ciklus Karminki (Lipstick Portraits) zasniva se na bavljenju licem sa vise geografskih podrucja razlicitih kultura. U galeriji Zvono izlozio sam nekoliko radova na temu lica s ovog podrucja Devojke iz Srbije.

A kako je nastao ciklus Tekst Portreta ili portreti muskaraca?
Dugo je trajao period trazenja, lutanja i nemoci. Sve ono sto je prethodno vazilo, odjednom je prestalo da vazi. U ovom slucaju, muskarci su prestali da se sminkaju posle Francuske revolucije, interesantno zar ne!. Samim tim, pocela je

modernizacija vojske i drustva, a brijanje je uvedeno iz higijenskih razloga. To je dalo novu dimenziju i novi izgled evropskom drustvu posle Francuske revolucije. Brijanje je bilo nova predstava, novi make-up. Shvatio sam da je brijanje jedini reper koji imam. Zanimljivo je da brijanje nije slikovni, crtacki ili ilustrativni rad kao sto je to zenska sminka, vec skulptorski rad, rad na formi, ob-liku. Zar brijanje ne navodi na to da mi muskarci manje-vise isto izgledamo, lic-imo, uniformisanost, kolonu, grupu, odred, vojsku? Pronasavsi brijanje kao zajednicki imenitelj za muski portret, ostalo je pitanje ko su moji modeli i kako to transponovati u konkretan rad. Igrom slucaja, i ako se ne briju, izabrao sam beskucnike kao modele za taj ciklus. Oni imaju neverovatnu zivotnu kondiciju i nisu u sistemu vlasti i organizacije. Ti ljudi su van svakog sistema kao isposnici, kriticari i savrseni posmatraci drustva. Meni je bila potrebna njihova prica. Posto je u pitanju bila prica, resio sam da portreti budu deskriptivnog karaktera, da budu fragmenti teksta, iz intervjua, koji bi bili preneseni na platno. Znate, svaki portret, istorijski portret je fragment iz zivota jedne osobe. To sto sam izlozio na palati Albanija bio je fragment iz zivota Dragana Stankica. Takodje, ostalih sedam portreta izlozenih u Paviljonu Veljkovic predstavljaju fragmente iz zivota, razlicitih zivota, portretisanih osoba. Ja sve to vidim vrlo pragmaticno, ja sam na sveto mesto (fasadu Albanije) gde su uvek bili izlozerni portreti i slogani vaznih licnosti stavio portret beckucnika. To je moja umetnicka odluka. A ovakve odluke su izvodljive jedino u drustvima koja nisu diktatorska i pod kultom licnosti. Sada, ako pocnemo da govorimo o ikonografijama u drustvima koja su zivela i zive kult licnosti, od Staljina pa do Sadama, bilo bi nam potrebno mnogo vremena, jer bi to kad-tad prosirili na reklamu i logo u potrosackom drustvu. E, sada smo se vratili na pocetak intervjua.

Da li biste se vratili da zivite u Beogradu ako vam, na primer, ponude da predajete na Beogradskoj likovnoj akademiji?
Zasto da ne? Vremena su se promenila, nema vise Zida, Istoka, Zapada. I Srbija je bez diktatora, pocelo je novo vreme, novi period. Naravno, Beogradu nedostaje know-how i koncept kako uci i sa cim uci u savremeni svet. Znam da je Srbiji potrebna savremena umetnost, to je ulaznica u savremeni svet, da ne kazem u Evropu. To znaci da sa savremenom umetnoscu raste i savremeni biznis i savremene nauke, kao i privatna inicijativa. U Srbiji mozda postoje jedan ili dva

kolekcionara savremene umetnosti, jedna ili dve privatne galerije savremene (aktuelne) umetnosti i jedan Muzej savremene umetnosti, sto je vrlo malo u poredjenju sa Svedskom koja takodje ima 8 miliona stanovnika. Ovde nedostaje trziste. Srbija mora to da resi da bi prezivela kao drzava gradjana. To ce morati da se desi, neminovno je i nema natrag. Samo je pitanje vremena. Recite mi, zasto se duze putuje od Pozege do Beograda, nego od Berlina do Beograda? Sto se tice profesure na Fakultetu likovnih umetnosti, odavde iz Beograda bi trebalo da krene inicijativa i ponuda. U takvim slucajevima, nikada unapred ne kazem ne.

First published in Lice magazine, Belgrade, 10. 12. 2003.